Штампа

Поводом 20 година од оснивања Друштва судија Србије

17. 07. 13

По одржаној међународној конференцији Друштва судија Србије Искуства струковних удружења судија у очувању независности судства 7. јула 2017. и Свечане Скупштине Друштва 8. јула 2017. године у Београду, којима је Друштво судија Србије обележило двадесет година од оснивања, објављени су интервјуи Драгане Бољевић, председнице овог удружења, у дневним листовима Политика и Данас.

Интервјуе преносимо у наставку:​

 

Politika intervju 10001

Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, поводом две деценије рада овог струковног удружења

Случај Савамала је парадигма стања у правосуђу *

- Ни судије не верују у независност судства

- Власти већ две деценије систематски ниподаштавају судство

Тек половина самих судија сматра да су судије независне, упркос уставним одредбама које прокламују њихову независност. 

Пише: Катарина Живановић
 

Београд 10. јул 2017. 14:00
 

Забрињава податак да је 44 одсто судија осетило притисак да донесе одређену одлуку, каже за Данас Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, одговарајући на питање да ли постоје притисци на судије.

* Какви су то притисци и у ком облику се појављују? Како им се супротстављате?

- То није само пракса у нашој држави. Различити притисци и у различитој мери постоје свугде. Резултати истраживања које смо недавно спровели са ЦеСИДом показују забрињавајући податак да је 44 одсто судија осетило притисак да донесе одређену одлуку, и да петина од судија који су осетили притиске није учинила ништа да се заштити. Међу судијама који се изјашњавају да су осетили притисак, 43 одсто њих објашњава да влада атмосфера општег, систематског притиска, 27 одсто да осећају притисак политичара, и непосредан и посредан, а више од петине се изјаснило да трпе посебну врсту "рансмисионог" притиска који се од политичара преноси на судије преко појединих председника судова. Писане гаранције не могу да отклоне притисак, то се на крају увек сведе на питање интегритета судије. Друштво судија непрекидно указује на важност независности судства и увек је ту да помогне колегама који се одупиру притиску.

* Са каквим искушењима су се судије сусретале у протеклих 20 година? Како бисте упоредили судство данас, у односу на време када је Друштво основано?

- Било је разних искушења. Требало је пробити психолошку баријеру међу судијама да им је уопште потребно удруживање, као и да је, осим решавања спорова који дођу пред њих, неопходно разумевање околности у којима обављају своју важну друштвену функцију, став о појединим важним питањима, и одлучност и одважност и да га јавно изговоре када је потребно. Судије и сада у томе оклевају, понекад зато што им уопште за то недостаје интерес, одважност или што маре само за сопствени интерес, а понекад зато што нису сигурни до које мере могу да се изразе. Неколико година нам је прошло само у покушају да статус нашег струковног удружења формално легализујемо, што смо успели тек средином 2001. године. Затим је власт схватила да смо важан субјекат и да је сарадња са Друштвом судија и важна и корисна на разне начине, јер смо ми имали и знање и искуство и углед који је стално растао. У том процесу суочавали смо се са покушајима власти да легитимизује поједине мере тако што је јавности представљано да су оне резултат сарадње са Друштвом судија, иако ми са њима нисмо били сагласни или нисмо ни знали за њих. Последњих година суочени смо са покушајем маргинализације Друштва судија. Иако смо, заједно са Владом, били оснивачи са једнаким уделима Правосудног центра, претече Правосудне академије, ми ниједном нисмо имали представника у Програмском савету Академије. Наш представник у Комисији за реформу правосуђа је смењен противправно, представници државе веома ретко учествују у догађањима које ми организујемо, а и када смо укључени у поједине државне активности, имамо јак утисак да је то само формално и из нужде да се сарађује са струковним удружењима, која произлази из Акционог плана за Поглавље 23.

* Грађани Србије немају поверења у правосудни систем. Како превазићи такав став према судству и колико су саме судије за то одговорне?

- Поверење се, као и у животу, тешко стиче, а лако губи. Сматрам да сваком питању треба приступити отвореног ума и срца и без предрасуда. Зато не могу да не поменем да су судије у једном дугом периоду, све до краја осамдесетих година прошлог века, поред лекара и официра, уживале веома висок углед и поштовање грађана, и то у време када је било најмање писаних гаранција њихове независности. Стасавале су у много бољем систему школства и радиле у времену када је правни систем, као и друштво, био стабилан и уређен. Ратови у окружењу, распад моралних вредности, транзиционе тешкоће које су угасиле добар део привреде и стотине хиљада људи оставиле без посла и у борби за сопствену и породичну егзистенцију, фрустрације и насиље које су резултат тих догађања, честе и неусаглашене измене закона, општи реизбор свих судија, мењање до тада деценијама функционалне судске мреже три пута за мање од десет година, измене судске надлежности, дестабилизовали су државу и повећали број спорова. Осим тога, већ две деценије власти систематски ниподаштавају судство, што у великој мери утиче на смањење поверења у правосудни систем и свима нама се обија о главу констатацијама да је правосуђе лоше. Као дугогодишњи генерални секретар Европског удружења за демократију и слободе МЕДЕЛ, и иначе, имам блиске и честе контакте са колегама из иностранства и одговорно тврдим да наше правосуђе, и овакво какво је, није лошије од правосуђа у појединим државама које су чланице ЕУ. Међутим, несумњиво је да постоји и одговорност судија за недостатке у функционисању правосудног система. Колеге у кривици трпе велике притиске да се одређени случајеви реше на одређени начин - политичари и медији пресуђују унапред, и свака судска одлука која се не слаже са "њиховом", осуђена је на друштвену анатему судија које су је донеле, а те судије на ризик од излагања различитим санкцијама. У грађанској материји, оптерећене обимом посла, судије губе мотивацију да унапређују свој рад, да раде са млађим колегама, суштински не решавају спорове већ подлежу захтевима за што бржим окончавањем што већег броја предмета, а то се неминовно одражава на квалитет њиховог рада, што грађане логично чини незадовољним.

* Брзина пресуђивања ипак није донела и квалитет?

- Да појасним. Део судија је захтев за брзином схватио као императив над свим осталим и пресуђује по сваку цену. Дешава се, зарад бржег окончања предмета, посебно у старим предметима, да не буду изведени потребни докази упркос предлозима странака. У случају када виша инстанца укине одлуку, дешава се да поједине судије само препишу (буквално) своју претходну одлуку. Другостепени судови одлуке могу да укину само једном и ако, у поновном поступку по жалби, не потврде поновљену одлуку првостепеног суда, другостепени судови су дужни да отварају расправе, што успорава њихов рад, како у том предмету, тако и у другим другостепеним предметима. Осим тога, зарад бржег окончања предмета, дешава се и да другостепени судови потврђују поновљене првостепене одлуке, иако су у истој ствари претходну идентичну одлуку укинули. Управо због тога, уочено је да Уставни суд све чешће констатује да је судским одлукама, па и одлукама највиших судова, повређено право на правично суђење, чији је део и право странке на образложену судску одлуку. И Суд у Стразбуру констатује повреду права на суђење у разумном року у око петини од пресуда које доноси против Србије (дакле, ипак не у оном броју у коме се то представља, те није тачно да је неефикасност основни проблем нашег судства). Такво убрзавање поступка по сваку цену, парадоксално, доводи до дужих суђења, повећавања броја старих предмета у раду код првостепених и/или другостепених судова, пада квалитета пресуда и, последично, до незадовољства грађана правосуђем. Јасно је да треба успоставити баланс између свих аспеката права грађана на суђење у разумном року и права на образложену судску одлуку.

* У друштву преовладава мишљење да судство није зависно, већ под јаким политичким утицајем. Колико има истине у томе? Као пример најчешће се наводи случај Савамала. Зашто он до сада није решен?

- Позваћу се још једном на истраживање које је Друштво судија са ЦеСИДом спровело у разговору са 1585 судија. Свега 52 одсто самих судија сматра да су судије независне, упркос уставним одредбама које прокламују независност судија. О проблему који постоји са независношћу судија сведочи и чињеница да је у истраживању учествовало 57 одсто, уместо свих 100 одсто судија како је планирано. Траума реизбора из 2009. године која је разрешена, и то не у потпуности, 2012. је оставила, како је Друштво судија и упозоравало, последице које ће се осећати деценијама. Случај Савамала, ма како неки желели да се он остави по страни, јесте парадигматичан за стање у правосуђу Србије. Како се мени чини, случај не би требало да је правно компликован и давно је морао да добије свој законити епилог. Он говори и о функционалним проблемима у односу тужилаштва и полиције, јер је нови Законик о кривичном поступку поверио тужилаштву спровођење истраге, преко полиције, која пак за свој рад не одговара тужиоцу, већ полицијским органима.

* Како унапредити правосудни систем Србије?

- Постоје мере које би одмах дале значајне резултате, али би и са њима била потребна бар још деценија систематског рада. Ове прве мере биле би да држава, јавна предузећа и локалне самоуправе почну да испуњавају своје обавезе у складу са законом, без судских поступака, да поштују радна права запослених, поготово у правосуђу, да се захтев за ефикасношћу схвати реално, а квалитет судске заштите добије најмање једнак значај. Дугорочне мере суштински претпостављају дијалог између политичке власти и струке, стварни напор да се правосуђе унапреди у заједничком интересу, без краткорочних убирања поена и симулација.

*преузето са интернет странице дневног листа ​​Данас, можете приступити интервјуу пратећи следећи линк