Штампа

Драгана Бољевић: Имаћемо глазуру која ће да личи на правосуђе

19. 01. 28

О стању у правосуђу и могућем новом руху које би са изменама правосуђе могло да добије, у великом интервјуу за DW говори судија Апелационог суда у Београду и председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић.

У оштрој полемици између политике и струке, Србија тренутно мења Устав и Кривични законик. Амандмани на Устав стигли су до четврте верзије, и даље без сагласности о томе да ли измене заиста гарантују деполитизацију правосуђа, што је био један од главних разлога за промену тог документа. Измене Кривичног законика, с друге стране, за сада су познате само из најава председника Србије Александра Вучића: казне за сва кривична дела ће бити драстично пооштрене, а убицама деце и силоватељима следи доживотни затвор, без могућности помиловања. На критике стручне јавности, власт одговара судијама – да су корумпирани и неефикасни.

 

DW: Зна ли струка нешто више о најављеним изменама Кривичног законика од онога што смо могли да чујемо на конференцији за медије?

Драгана Бољевић: И ми сазнајемо из медија. Ако радна група, која је кажу формирана 31. децембра, до сада није радила, онда је питање који ће бити њен задатак – а јавност би то требало да зна – да ли само да најављене мере преточи у законски текст или да анализира целисходност и оправданост тих мера и предложи можда и различито од најављеног. Ако буде само преточила најављене мере у закон, нисам сигурна да ће оне дати очекивани резулат.

Зашто? Шта је спорно у предложеним мерама?

Мере су предложене без анализе стручњака, првенствено пенолога, чак и оне за које нема поузданих доказа да су оствариле очекиване резултате, али и оне које могу бити у сукобу са међународним обавезама наше државе. Полази се од тога да је казнена политика преблага, иако судија у сваком конкретном случају са конкретним околностима и конкретним извршиоцима процењује који су све фактори који утичу на изрицање дуже или краће казне. Ту се не поставља питање да ли је казна блага, него да ли је одговарајућа. Такву анализу је у нашем правном систему раније спроводио Врховни суд, али не скорије, колико ми је познато.

Већ су 2009. и 2013. године прописане строжије казне затвора за већи број кривична дела, повећан минимум казне која се може изрећи, искључена могућност ублажавања казне за поједина кривична дела – отмица, силовање, обљуба над немоћним лицем, обљуба над дететом, изнуда, недозвољен прелаз државне границе, кријумчарење људима и трговина људима. На пример, затвор од три године је најмања казна за трговину дрогом - учиниоцу кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Ипак, како смо чули, ефекта није било. Значи ако је то већ два пута урађено а изостао је очекивани ефекат, онда треба размислити о томе шта стварно треба урадити. У техничком смислу, стручњаци треба да ураде анализу, имајући у виду и податке из осталих држава, па после држава да донесе одлуку.

Одлука о доживотној казни је, чини се, донета под притиском јавности. Може ли се грађанима препустити да одлучују о тако сложеном питању?

Није спорно право државе да она својом законодавном политиком прописује да ли ће бити или неће бити доживотне, па чак и смртне казне, нити право грађана да подносе такве иницијативе. Ја посебно могу да разумем господина Јурића који је остао без детета. Међутим, о томе реч морају да дају стручњаци. Осим тога, ако је држава већ преузела неке обавезе на себе, она тих обавеза мора да се држи или ће да трпи последице. Истина је да од 47 држава чланица Савета Европе, постоји њих свега девет које немају казну доживотног затвора. За суд у Стразбуру је битно да са становишта људских права која се штите Европском конвенцијом постоји могућност да се после извесног времена преиспита да ли је та казна затвора утицала на осуђеника и да ли би њега можда требало пустити на условни отпуст. Уколико нема тог „права на наду", и то за свако кривично дело без изузетка, онда би се казна доживотног затвора сводила на тортуру осуђеника.

Тема је била и трајање поступка. Председник Вучић се надовезао на већ континуиране критике функционера на рачун судија да су „жути", корумпирани и лењи, и најавио орочавање трајања поступка за поједина дела на годину дана. Је ли то уопште изводљиво у пракси?

Сви политичари то свако мало раде. Не спорим да постоје и субјективне околности које стоје на страни судија – да не организују добро посао, да у неким предметима оклевају, али постоји низ објективних околности на које судије не утичу, а које продужавају суђење. Рецимо, у одељењу београдског вишег суда за организовани криминал постоје само четири суднице и судија не може да суди онолико често колико би требало. На трајање утиче и сложеност и структура предмета, правила кривичног поступка која сама по себи изискују одређено време за предузимање процесних радњи, поступање других органа, обавезе судија у другим предметима, чак и болест учесника у поступку. Замислите ситуацију каква је била у афери „Индекс" на почетку са 88 окривљених и са 88 или колико год бранилаца. Суд у Смедереву нема толико велику просторију у коју може да стане толико људи. Довољно је да се разболи само један бранилац или окривљени и да се претрес одложи.

Али чак и ако нема оваквих ситуација, може да се деси да предмет просто није зрео за пресуђење. Рецимо, 2014. су председници судова наложили свим судијама да до 15. новембра те године заврше све предмете у кривичној материји старије од пет година и у грађанској материји старије од десет година. До мене је једном дошла жалба у предмету старом 13 година, који је 12 година био у прекиду због смрти странке. Кад је тај предмет настављен, он је већ био стар, иако је суштински тек био „кренуо", није био изведен низ доказа. Судија, да би завршила предмет до 15. новембра, прочитала је само писане доказе у списима, одбила све остале доказе и закључила расправу. И онда се жалилац запитао шта ће бити ако и другостепени судија буде тако одлучивала, јер то значи да се неће решавати спор, него ће се решити предмет.

Паралелно са овим изменама, одвијају се и измене Устава. Јесу ли првобитни предлози које сте критиковали сада промењени?

Они су поправљани у односу на почетну верзију. Међутим, ако и ту последњу верзију упоредимо са садашњим уставним одредбама, видимо да су садашње одредбе боље. Не знам онда који смо то посао уопште радили, поготово што је у акционом плану за поглавље 23 и у националној стратегији реформе судства било предвиђено да се правосуђе деполитизује, па између осталог и тиме што Народна скупштина неће као политички орган утицати на избор судија. Према овим решењима Скупштина неће бирати судије на први трогодишњи мандат, као ни председике судова и половину чланова Високог савета судства. Међутим, остало је да бира преосталу половину Савета, а изнађена су нова решења која ће омогућавати политички утицај на правосуђе. Корен свега тога је у томе што владајућа коалиција на другачији начин разуме концепт поделе власти од оног који је предвиђен Уставом. Тако смо много пута чули да је једино битно ко је победио на изборима,. „Изађите на изборе, па победите", по принципу „победник узима све". Судска власт је једина која није политичка, она извире из струке, и ограничена је на разне начине, почев од Устава и закона које примењује, процесним правилима, контролом од стране странака, јавности, виших судова.

Шта могу да буду последице још једне погрешне реформе? Претходна нас је, поређења ради, коштала 2,5 милијарди динара одштете неизабраним судијама.

А то је још најмања штета, та у материјалном смислу. Не можете ни да замислите колико се после тога срозао наш правосудни систем. Ова нова реформа пре свега може да дестабилизује систем, али и да га даље уруши. Имаћемо глазуру која ће да личи на правосуђе, то свакако. Јер ако ови предлози остану, Правосудна академија ће у ствари бити та која ће одлучивати ко ће бити судија. А Академија је институција коју тек треба јачати, то су још 2014. закључиле две радне групе. За сада је Академија још увек под јаким политичким утицајем који се рефлектује на профилисање људи који улазе у правосуђе са уверењем да је извршна власт изнад свих, да треба бити реалан и да је судска независност утопијска вредност.

Једино мишљење које је министарство до сада узимало у обзир је мишљење Венецијанске комисије. Шта очекујете да ће они учинити?

Венецијанска комсија је у јуну дала заиста више десетина замерки и сугестија. Међутим, у октобру је Секретаријат Комисије сачинио меморандум у ком се тврди да су све препоруке из мишљења испоштоване. Секретаријат је техничко тело и нема овлашћења да даје мишљење да ли је нешто усаглашено са мишљењем Комсије или не, већ се у сваком конкретном случају када Комисија обавља одређени посао, одређује известилац, а овом приликом то није учињено. Комисија је тај меморандум примила к знању и тиме дала зелено светло за оно на шта је претходно указала као лоше. Суштински, наша држава се определила за минимум стандарда, чак га је у неким деловима и снизила у односу на постојеће стање. У оквиру Савета Европе постоји и Консултативно веће европских судија, чија мишљења користи и Венецијанска комисија у свом раду као стандарде, које је и у мају, а нарочито у децембру дало мишљење веома различито од поменутог Меморандума.

И шта са свим тим мишљењима, „будним оком" међународних институција које „прате" и „забринуте су", кад се у пракси не мења ништа?

То нам говори о ситуацији да је ово питање измена Устава постало питање за једну врсту политичке нагодбе. Код нас је све стављено у функцију решавања косовског питања, које има примат и за све друго може да се прогледа кроз прсте. Такав приступ, да се владавина права оставља по страни, супротан је принципима на којима почивају Савет Европе и Европска унија. Ту је по мом мишљењу велика одговорност Европске уније.

Очекујете ли да нешто учине?

Не очекујем више ништа од Европске уније што би у овом тренутку стварно могло да помогне владавини права. Питање владавине права не може да се искључи као рингла, па да се после поново укључи да мало подгрејемо. У одређеном тренутку постоје актери и околности на које може да се утиче и ако се тај тренутак пропусти, следећи се може чекати веома дуго. Један од тих промашених тренутака је била 2013. година. Да су у том моменту спроведени избори за Високи савет судства и Државно веће тужилаца, да су изабрани они који стварно имају интегритет и поверење својих колега, показало би се да судије када се удруже и када инсистирају на својим правима у ствари могу и да победе. Пошто су у та два тела остали људи који су претходно доказано погазили владавину права и у сваком погледу пали на испиту, када нису вођени кривични поступци и поступци за њихово разрешење са судијских и тужилачких функција, него су ти исти људи остављени да они донесу нову правосудну стратегију, изаберу нове председнике судова и доносе прописе, тог тренутка је послата порука судијама да је важна сарадљивост с политичарима, а не интегритет, и судије које су таман кренуле да схватају да имају неку моћ, само су усахле и вратиле се у апатију.

Помоћник министра правде Чедомир Бацковић тврди да је ова реформа управо то – „проветравање правосуђа" и да је време за нове људе?

Ти су аргументи сасвим неутемељени и много пута искоришћени, посебно у контактима са иностранством. Аргументи да су то судије из комунистичког режима, а судија из комуистичког режима нема, јер су све судије реизбаране или изабране после устава од 1990. године. Тај аргумент може да прође код странаца који не показују довољно поштен однос према теми којом се баве или чак можда имају и предрасуде.

Али он аргумент наслања на то да грађани не верују судијама и да ће промене да их заштите од оваквог правосуђа?

Струковна удружења судија и тужилаца и остала аутентична удружења која се баве владавином права су била изашла из консултативног процеса у октобру 2017. године управо због таквог његовог понашања које је неприхватљиво а које је министарка правде толерисала и солидарисала се са њим. Делује као да он лично има нешто против правосуђа.

Имате ли грађане на својој страни, јер сличне критике о неповерењу у судство долазе и са других страна?

Нажалост, прошло је време кад су судије биле једна од три најпоштованије професије и свесни смо тога да грађани имају мало поверења у судство. Истина, поштују нас више него политичаре, али то и није нека утеха. Иако има и судија које својим понашањем поткрепљују такав утисак, судство се ниподаштава плански и систематски најмање двадесетак година. Што су судије независније, то више сметају политичарима и то су напади на нас јачи. Томе и сада сведочимо – нападају се сви који отворено изражавају своје критичко мишљење о правосудним појавама и мерама. Да не говорим о себи, довољно је да се види како се нападају судија Мајић, тужилац Горан Илић и више других колега из тужилаштва који су истовремено чланови Удружења тужилаца и Државног већа тужилаца. Предузимају се различите мере које угрожавају слободу удруживања и изражавања.

Радите ли нешто по том питању?

Друштво судија је и настало када се одупрло понашању својих колега који су на недоличан начин правдали резултате локалних избора 1996. године. Не сме се заборавити ни борба против погубних последица реизбора 2009, иако је она била само делимично успешна, јер за то нико није одговарао. Али сваки судија и сам у свом свакодневном раду мора да покаже интегритет. Осим тога, по први пут се десило да аутентична грађанска удружења стоје раме уз раме са Друштвом судија и Удружењем тужилаца. Ми ћемо и даље принципијелно износити стручне аргументе, јер је то наше најјаче оружје.

Ипак, и сами говорите о апатији, а судија Миодраг Мајић често критикује колеге због страха. На шта сте спремни данас да добијете битку за амандмане?

Не могу се људи охрабрити ако их превише критикујемо. Мене су судије чланови Друштва судија, а њих је око 1.100, изабрале и ја имам одговорну функцију да говорим у име свих њих, принципијелно. Знам какав ефекат моје речи имају код мојих колега и знам какав би ефекат имале другачије речи. Иако то сами можда не би смели да кажу, они подржавају оно што говоримо и радимо. Никад се није десило да је неко од чланова Друштва рекао да се не слаже са оним што износимо у јавност. Што се мене тиче, ја сам одавно одлучила да се не плашим. Наравно да не желим да будем поново разрешена, али не желим ни да се одрекнем принципа. И Суд у Стразбуру је у једној пресуди рекао да није само право него и дужост судије да се изјасни о мерама правосудне политике које угрожавају независност судства. Знате како је Меша Селимовић рекао: „Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живети?"

 

Оригинални чланак погледајте овде.