Назад

Одговорност за стање у судству сносе све три гране власти

08.01.2021.


Независни судија је гаранција да ће се закони примењивати једнако и непристрасно на све, па и на оне који су их донели.

Снежана Бјелогрлић, председница Основног суда у Ивањици и председница Друштва судија Србије, изабрана је с највећим бројем гласова за члана Високог савета судства (ВСС) из редова судија.

„Кандидовање за Високи савет судства није иницијално била моја идеја, али сам је прихватила јер сам се у Друштву судија Србије већ бавила оним што је у надлежности тог тела задуженог да обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија. То су вероватно проценили и они који су за мене гласали.

Залагаћу се за унапређење независности судства, избора и напредовања судија, њиховог стручног усавршавања, као и система вредновања рада и дисциплинске одговорности, као и самог изборног процеса за чланове ВСС. Мора почети с радом Етички одбор ВСС, грађани морају имати једнак приступ правди, што значи да се мора отклонити неравномерна и прекомерна оптерећеност судова и судија, почевши од Београда. Јавност рада судова, али и ВСС, мора бити много већа.”

Како коментаришете изјаву Владимира Ђукановића, члана Високог савета судства по положају, да „правосуђе не може бити независно од народа, а веза с народом је преко Народне скупштине”?

Делим став Друштва судија да јачање независности не значи удаљавање судства од народа већ то напротив значи удаљавање судства од политичког и свих других непримерених утицаја. Управо то омогућава свакоме да оствари правду, без обзира на порекло, друштвени статус или економску моћ. Независни судија је гаранција да ће се закони примењивати једнако и непристрасно на све, па и на оне који су их донели, да нема привилегованих учесника у поступку. Изгледа да је потребно подсећати и политичаре да је, у процесу евроинтеграција, политичка власт (Народна скупштина и Влада) та која се обавезала на промену Устава у делу који се односи на правосуђе, управо у циљу јачања независности судства и самосталности тужилаштва, као предуслова владавине права.

Иначе, јасно је да судство не да може, него мора бити изоловано од друге две гране власти. Сарадња државних власти је нужна и пожељна, али не и политичка контрола судства. Рецимо, код нас Народна скупштина бира судије на први мандат, председнике судова и чланове ВСС. Министар правде и председник скупштинског одбора за правосуђе су и чланови ВСС по положају. Не кажем да у другим државама не постоје сличне могућности избора судија, али су тамо стварне гаранције независности јаче, и те се могућности ретко злоупотребљавају.

Мислите ли да је право време за измену највишег правног акта у области правосуђа и која решења би, уколико промене буду усвојене, могла да престављају највећи проблем?

Не бих рекла да сада треба мењати Устав. А ако се томе и приступи, погрешно је што се полази од тога, чак и Европска комисија, да Народна скупштина само треба да усвоји последњу верзију нацрта уставних измена који је сачинило Министарство правде, за то иначе ненадлежни орган. Доношење и промена Устава је у надлежности Народне скупштине. Председник скупштине недавно је подсетио да је промена Устава сложен и дуготрајан процес и ја се надам да ће се тај процес вратити у уставни оквир. Сматрам да би надлежни скупштински одбор најпре требало да одлучи да ли ће уопште приступити промени Устава. Тек ако то одлучи, било би логично да формира радну групу за израду акта о промени устава и нацрта уставног закона у којој би коначно били угледни професори уставног права. Пошто квалитет устава зависи и од квалитета процеса у ком је донет, требало би о нацртима тих аката подстаћи најширу стручну јавну расправу, потом анализирати примедбе и изјаснити се о њима, па тек затим доставити Савету Европе на експертизу оба текста, дакле и нацрт уставног закона. Пошто је Венецијанска комисија у Савету Европе усамљена у својој позитивној оцени последње верзије уставних амандмана, експертизу би требало да дају заједнички и Венецијанска комисија и Консултативно веће европских судија, које се више пута изјашњавало о досадашњим верзијама уставних решења и ставило низ критичких сугестија. Такву експертизу би требало потом размотрити и с њом у складу израдити коначан акт за промену Устава и Уставни закон, увек наравно водећи рачуна и о нашим могућностима и традицији, као и да је циљ свега тога јачање независности правосуђа. Тек тада би требало да се о њима изјасне скупштина, па затим и грађани на референдуму. Досадашње верзије стварају нове могућности политичког утицаја на судство, нарочито парним бројем чланова ВСС, начином избора несудијског дела ВСС, могућношћу честог распуштања ВСС, начином уједначавања судских одлука путем нејасног успостављања судске праксе као извора права, онемогућавањем правног лека против већине одлука савета, „уградњом” новог пута политизације правосуђа путем Правосудне академије без формалних и стварних гаранција независности. Те замерке је ставила целокупна наша струка, али и поменута тела Савета Европе која формулишу европске правосудне стандарде.

Који су највећи проблеми српског правосуђа и шта би приоритетно требало поправити у њему?

Недовољна независност, неодговарајући и неусаглашени закони, неравномерна оптерећеност судова и судија и недостатак одговарајућег стручног усавршавања, што за последицу има неефикасност и неуједначену примену права. Квалитет судства се огледа у доношењу праведних, на добрим законима заснованих, јасних и аргументованих судских одлука, у разумном року, од стране независних и непристрасних судија. Политички део власти, али и медији, пажњу јавности усмеравају углавном на суђење у разумном року, занемарујући остале услове које је судству неопходно обезбедити да би било ефикасније. Важно је схватити да одговорност за стање у судству сносе све три гране власти. Такође, да је и пре промене Устава могуће поправити стање – законима изменити мрежу судова и њихову надлежност, увести процесне могућности за брже решавање репетитивних спорова, одредити мерила за потребан број судија и судског особља, прекинути са вишегодишњим радом на одређено време и волонтирањем, поверити одговорност савету да управља целином људских ресурса, обезбедити квалитетно стручно усавршавање, и многе друге мере.

Како оцењујете последњи извештај ГРЕКО да смо од 13 препорука испунили само две, а остале делимично и њихову оцену да су побољшани оквири, методе и јавност поступка именовања судија и тужилаца, али да преостаје још доста посла како би се побољшао систем вредновања рада судија?

Ту последњу замерку, с обзиром на то да је Србија подсетила ГРЕКО да одређени делови препорука захтевају измене Устава, могуће је отклонити и без те измене. Потребно је само да ВСС буде проактиван, што и јесте једна од препорука. Иначе, примедбе у погледу начина вредновања рада судија и његове последице идентичне су примедбама Друштва судија, а то је да се квалитет рада судије не може и не треба исказивати статистичким подацима. Занимљиво је и да препоруке ГРЕКО, у погледу нацрта уставних амандмана, упућују на мишљење Венецијанске комисије, и то на оно од јуна 2018. године, али и на критичко мишљење Консултативног већа европских судија Савета Европе.

 

Преузето са портала дневног листа Политика.





Назад


Стандарди судијске етике


Међународна сарадња




Чланство



Пројекти


En